Gotovo da nema pisca oko čijeg su se SF opusa toliko lomila koplja tokom šezdesetih godina kao što je to bio Džejms Balard.
Njegova nadasve osobena SciFi proza, istančanog stila i višeslojnog ustrojstva, sa jedne je strane oduševljavala sve one koji su smatrali da su naučnoj fantastici sasvim primerene visoke umetničke pretenzije, dok je sa druge ozlojeđivala žanrovske puritance kojima je svako istupanje iz tradicionalnih shema i obrazaca bilo strano.
Odlikujući se izuzetnom spisateljskom nadarenošću, Balard je bio jedan od glavnih zatočenika novog talasa, koji se možda ponajmanje od svih izgubio u pukom artizmu i sačuvao visoku komunikativnost svog prosedea.
Svetovi koje on gradi po pravilu su ruševine preostale posle neke globalne kataklizme, bilo prirodne ili veštačke, a likovi koji tu pokušavaju da se snađu uglavnom su antijunaci koji se nimalo ne upiru da stvari vrate u pređašnje stanje, već jedino nastoje da pronađu neku svoju kratkovečnu nišu.
Ova atmosfera beznađa i apatije, koja je svojstvena gotovo svim Balardovim delima, predstavljajući možda zalogu njihove visoke književne vrednosti, ponajpre je uslovila da ona nikada ne steknu neku veću popularnost te je otuda ovaj autor prošao gotovo bez ijednog žanrovskog odličja (dobio je jedino Britansku nagradu za naučnu fantastiku 1979), uprkos činjenici da je u umetničkom pogledu zadužio naučnu fantastiku znatno više od mnogih višestrukih laureata i da mu već odavno niko ne osporava izuzetno mesto u istoriji naučne fantastike, lako je napisao niz izvrsnih romana, Balard se danas smatra pre svega nenadmašnim majstorom SciFi priče.
Download
0 komentar(a) :
Objavi komentar