A onda ulazi grupa oficira i jedan Italijan, lekar u belom mantilu. Pozdravlja me vrlo učtivo, na srpskom jeziku. I ostali salutiraju. Hladan znoj me okvasi svu. Privih dete na grudi. Privih ga čvrsto, ludo čvrsto, a ono zaplaka i zaceni se. Streljanje! U meni buja otpor. Ne dam dete. Neću ga dati. Neka nas obe streljaju! Lekar me blago i sa osmehom pogleda i reče: Spremite se! Kao tigrica ustuknuh i ciknuh: Ne mogu. Tek sam se porodila. Ako ste lekar morate me razumeti i pomoći mi. On se okrete i izađoše svi u hodnik. Vrata ostaviše otvorena. Razgovaraju, razgovaraju. Odlaze, dolaze. Lekar nešto objašnjava, pokazuje rukom u pravcu mene. Tiho govore i ništa ih ne razumem. Jedan od njih donese papir i dade ga lekaru. Ovaj mi priđe rečima: Hoćete li potpisati da ne možete ići na put jer ste se tek porodili?
Ne znajući da sa tim potpisujem i dalje svoje zatočeništvo, zgrabim papir i potpišem ga misleći da sam bar kratko odložila pogibiju, moju i moje Dolores. Ne znam da gore u planinama Crne Gore vode uveliko pregovore o mojoj zameni za zarobljene oficire. Peko Dapčević, Blažo Jovanović i moj Boro čine nemoguće. Ucenjuju moćnu imperiju. Traže logoraše. Tolika snaga, a do nas dopiru vesti o uništenju partizana, o likvidaciji pokreta. Ja to ne znam. Ja želim bar da vidim Zadju, Skufi. Odoše. Ostade samo straža, samo bat cokula.
Boli me glava od misli koje se prevrću, guraju, gomilaju i natežu lobanju da prsne. Jedino me moja Dolores povrati iz užasa u koje upadam. Gledam je, gledam. Satima zurim u to lišce. Mali Bora. I čelo visoko, i prćasti nosić, i kosica, i malo isturena bradica. Sva je na Boru. A šta je sa njim? Onda se misli sele u brda, u šume, u pećine. Hvata me tuga. Da li je živ? Partizani uništeni, svi do jednog - često sam u Kavaji slušala. Postoji li još neko od velike i brojne Ristove kuće? Možda smo ja i Dolores ostale same!? Vadim iz nedara malu Bogorodicu, koju mi je majka, dobra protinica, pri rastanku dala sa rečima: Neka te bog čuva. Stežem ikonicu. Molim se bogu. Ljubim je i preklinjem Bogorodicu za spas. Stavljam je i mojoj Dolores na usne.
Četredeset i druge dolazi u sanitet i mala Hajrija. Tek je zašla u trinaestu godinu, ali lepo razvijeno devojče. Muslimančica je. Kad je došla, imala je šalvare na sebi. I njoj je sve izginulo, samo, umesto bake njoj je ostao praded. Jedva se starac drži na nogama, i kao da živi jedino za to, da ovo devojče ne ostane samo. Astma ga pritisla, pa šišti kad diše i guši se. Priželjkuje smrt. Umoran je već od života, koji mu nikada nije bio lak a sada pogotovo u nemaštini i pepelu, koji su ostali od nekada velikog domaćinstva. Jedina misao mu je devojčica. Vremena su zla. Kako da ostane sama? Kome da je ostavi.
Download
0 komentar(a) :
Objavi komentar