Krenuo sam na upoznavanje svoje zemlje dvoprežnim kolima, s velikom zalihom hrane i limenom kofom koja je tandrkala otpozadi. Kofa mi je potrebna da napojim konje. Upoznavao sam brdovite i šumovite srezove, onda prašume, u kojima se s krovova kuća dižu kolutovi dima, kao da nešto gori. To je zato što su krovinjare bez dimnjaka. Ili, putovao sam poljskim i jezerskim predelima. Kako je samo zanimljivo napredovati, popuštati kajase, i čekati dok se polako, iza drveća u dolini, ne pojavi selo ili park i u njemu belina plemićke kuće. I odmah nas je lavežom dočekivao psić, revnostan u vršenju svoje obaveze. Bio je to početak veka, sada je kraj. Razmišljao sam, ne samo o ljudima koji su živeli tamo, već i o pokolenjima pasa koji su ih pratili u njihovim svakodnevnim trčkaranjima, a jednom, ni sam ne znam zašto, verovatno u snu, u zoru, pojavio se taj smešan i nežan naziv: „pas krajputaš".
Download
0 komentar(a) :
Objavi komentar