Већ на почетку свога рада, 1911, Чајкановић је српску веру изједначио са сујеверјем: »Наш народ има чудну религију: интелигенција је, углавном, или потпуно апатична или скроз ирелигиозна; народна маса је, исто тако, или апатична или фетиш. Наши погребни и свадбени обичаји пренесени су, непромењени и недирнути, још из бронзаног доба. Када се сабере све, ми имамо не праву религију него суперстицију. Да ли је овај недостатак праве религије имао као последицу извесну моралну неосетљивост и незрелост« - то, вели Чајкановић, треба испитати. Сам није стигао то да учини. Планирани део Побожност и морал у необјављеном рукопису Стара српска религија и митологија, где би се могло очекивати такво расправљање, није написао.
Обузет утврђивањем и распоређивањем података ради реконструкције, није се упуштао у објашњење дубљих узрока и последица конзервативности и празноверица, које је стално истицао, па чак ни такве чињенице »да су многи преступи и злочини или резултат народних религијских схватања или у каквој било вези са њима«. Али, ако због тога његова реконструкција није цела историја религије, она је њен најважнији и највећи део, који омогућује испитивања у различитим правцима (антрополошка, социолошка, психолошка, филозофска).
Download
0 komentar(a) :
Objavi komentar