Слободно се може рећи да је Јаков Шантић (1882–1905), седам година млађи од Јефтана, данас неоправдано заборављен и запостављен пјесник мостарског круга, који има извјесно мјесто и у цјеловито сагледаваној српској поезији на прелому деветнаестог у двадесети вијек. Узрок тој запостављености првенствено су његова болест, нередовно школовање, несређен, боемски начин живота због кога је изгубио повјерење у породици, међу обичним грађанским свијетом и у књижевним круговима, али је томе допринијела и околност да је суд о њему исказиван углавном на основу прве и једине збирке пјесама из 1904, док му је преостали дио пјесама објављен тек послије смрти, највећим дијелом у Бранковом колу (прво под насловом Из пошљедњих пјесама 1905. и 1907, а потом у другом наврату под насловом Посмрчад 1910. године) – због тога напросто није ни било довољно повода за цјеловито сагледавање његовог пјесничког дјела на једном мјесту. Иначе, Јаков је умро 1905, у двадесет четвртој години живота, од сурове "сухе" болести, која му је претходно већ била узела брата Јефтана, послије узалудног лијечења и боравка по санаторијумима и мјестима са климатским погодностима, немајући времена да се даље пјеснички развија и брине о својој поезији.
Download
0 komentar(a) :
Objavi komentar