Henry Bel Stendal je izdiktirao Parmski kurtizijanski manastir, roman od preko šest stotina stranica, za pedeset i dva dana, bez predaha, bez utvrđenog plana, samo sa osnovnom idejom u glavi, u razdraganosti kozera i inspiracija virtuoznog pripovedača. Skiciranje planova sledi. Diktiram dvadeset pet do trideset stranica, onda dođe veče i potrebna mi je snažna razonoda. Nužno je da sam sledećeg jutra sve zaboravio. Kad pročitam tri - četiri zaključne stranice jučerašnjeg poglavlja, današnje poglavlje dođe mi samo od sebe. Improvizacija se oseća, i pozitivno i negativno, kroz ceo roman.Rezultat četrdeset godina pisanja i razmišljanja o pisanju, beskrajnih diskusija i pričanja anegdota u književnim i političkim salonima Pariza i Milana, u kafanama i krčmama cele Evrope, koji su od tog bistrog, osetljivog, radoznalog, duhovitog, u svemu iskusnog, o svemu informisanog čoveka učinili jednog od najblistavijih, najsmelijih analizatora svog doba. Koliko je zrenja i treninga bilo potrebno da ovaj roman jedan od najznačajnijih u toj literaturi tako bogatoj dobrim romanima kao što je francuska, nađe svoj oblik odjednom, brže no što je autor stizao da ga izreče!
Đina, glavna ženska ličnost u romanu, je autorova bivša ljubavnica Pjetragrua uz još možda dve - tri druge žene koje je voleo. No to nije sve: Stendal je - veli A. Karaksio - prikazao sebe samog u laskavoj slici Fabrisa, on se čak udvojio u humanoj i razočaranoj pojavi grofa Moske. Ovo je možda malo preterano, ovako rečeno, ali umnogome tačno. Filozofija glavnih junaka tog romana, u kome se mnogo filozofira, jeste Stendalova filozofija, njihovi ideali života, njihov stav prema životu su njegovi ideali, njegov stav, i oni doživljavaju, sublimirano, izvesno životno iskustvo samog pisca.
Roman avantura, Parmski kurtizanski manastir je i roman velike romaneskne ljubavi, sasvim u duhu doba u kome je ljubav glavna tema literature. To je, čini mi se, jedan od poslednjih romana ljubavi među velikim romanima Zapada, gde je od Flobera naovamo ta plemenita strast tretirana kao jedna od banalnih iluzija, nedostojna »antiromana«, prepuštena šund - literaturi. I kad je već reč o autobiografiji, spomenimo preobražaj koji ljubav i žena doživljuju sa transpozicijom u fikciju. U životu je Stendal što se žena tiče prilično neuravnotežen, sa seksualnom opsesijom, sa raznim kompleksima. Uobičajeno stanje mog života bilo je stanje nesrećno zaljubljenog, veli taj autor jedne neobično duhovite ali i apsurdne teorije o ljubavi i osvajanju ženskih srca.
Ovaj roman nije jedino delo Stendalovo, čija se radnja događa U Italiji, ali je svakako najbolje i najpopularnije njegovo delo. Andre Žid je ocenio Parmski kurtizijanski manastir kao najbolji francuski roman, uopšte. Stendalov smisao za avanturu, za komplikovane i pikantne zaplete, plastičnost u crtanju likova i tanana analiza osećanja, naročito ljubavnih, predstavljaju stvarnu mešavinu romantičnih i realističnih tendencija, karakterističnu za prvu polovinu 19. veka. Ovo je istovremeno najsrećniji primer takvog dela koje zadovoljava najrazličitije ukuse, i oduševljava različite čitaoce, svojim bogatim tkanjem.
0 komentar(a) :
Objavi komentar