Клицу епске поезије треба тражити у најдубљој старини, већ у периоду дивљаштва. Јасне њене елементе (причање о разним догађајима итд.) садрже, на пример, тужбалице и нарочито ратничке песме, које иду међу најраније људске творевине. Из тих елемената упоредо са развитком култа предака, са развитком мита, са општим развитком друштва, и под огромним утицајем бајке (која се по садржини умногоме подудара са епском песмом) постепено је настала посебна епска песма. То се, свакако, догодило већ у варварству. У томе периоду епска поезија судећи по томе каква је била код Вавилоњана, старих Индијаца и, у првом реду, код старих Грка достигла је веома висок степен развитка.
Њен задатак је био већ у најстарије време да чува спомен на заслужне претке, на значајне људе и догађаје уопште, на храбре ратнике особито, јер је рат веома дуго био једак од основних видова привреде, и да васпитава млађе нараштаје у ратничком, херојском духу. Ту тежњу недвосмислено изражавају или личности о којима се пева или сами певачи. У вавилонском Епу о Гилгамешу Енгиду — после победе над не беским звером — каже Гилгамешу: „Пријатељу мој, победили смо небеског звера, зар нас потомство неће славити?“ У Илијади лепа Хелена зна да ће о њој и Александру бити песме „међу потомцима“, а Ахил вели Агамемнону: „Ахејци дуго ће памтит, мислим, и твоју свађу и моју“. У Махабхарати стари Бхишма упућује овакве речи Дурјодхану: „Спавај мирно, Гандхарин сине, сутра ћу бити велику битку, о којој ће причати људи док земља стоји“. У нашим народним песмама сретамо стихове ове врсте: „Он остави спомен роду српском, да се прича и приповиједа док је људи и док је Косова“...
Download
0 komentar(a) :
Objavi komentar