Današnje vreme je ne-metafizičko, a većina savremenih filozofa svoju "modernost" nastoji da potvrdi anti-metafizičkim stavovima. Svi u glas govore da metafizika više nije moguća, da je temelj sveta u njegovoj beztemeljnosti. Da li je to posledica uticaja predstavnika filozofije pozitivizma, neopozitivizma, neokantovstva, filozofije jezika ili filozofije "bivstvovanja", ili je sve to samo posledica pogrešne recepcije Kantove iskrene želje da se u bitno izmenjenom svetu, polazeći od radikalno drugačijih pretpostavki iznova promisli temelj filozofije?
Možda je uzrok tome daleko dublji, možda on počiva u filozofiji Rene Dekarta, svedoka ali i malog, preplašenog saučesnika, poslednjih velikih sporova sholastičara, filozofa s kojim, po mišljenju mnogih, počinje nova epoha u filozofiji, a koji, kako se to sve jasnije pokazuje, nije do kraja domislio sve konsekvence najslavnijeg dela velikog Franciska Suaresa2? A možda je uzrok daleko trivijalniji i počiva u begu savremenih filozofa iz filozofije, u koketovanje s teoretičarima književnosti, sociolozima (a nažalost, ponekad i s psiholozima) u čijem zagrljaju traže opravdanje odustajanju od istrajavanja na onom što nije najkorisnije ali i danas jeste najvrednije.
Download
0 komentar(a) :
Objavi komentar