Piraterija, gubitak za privredu ili redistribucija bogatstva?

Piraterija, gubitak za privredu ili redistribucija bogatstva?

Marko Mitrović / 24. January, 2012 / 2 comments

Dugo nisam pisao ništa na blogu, nedostak inspiracije ili činjenica da me mrzi da pišem i tako to. Međutim, dobio sam jednu ideju koju bi želeo da podelim sa svetom, tako da je red da napišem nešto.
Kroz ceo ovaj haos oko SOPA-e, PIPA-e, zatvaranja Megauploada i svega ostalog što se dešava u svetu, nešto mi je upalo u oči što niko na pro-piratskoj strani ne pominje. Pobornici copyright monopola i ovih fašističkih zakona i poteza uvek pomenu kako taj i taj sajt ili piraterija tog i tog filma nanose toliku i toliku štetu privredi. E sad, zanimljivo je da se mnogo ljudi ne osvrće na te optužbe, verovatno dobrim delom zbog toga što te podatke niko ne shvata ozbiljno jer su obična nagađanja i prilično slobodne procene. Ono što ću ja pokušati ovde da uradim je dovođenje u pitanje uopšte te tvrdnje da piraterija šteti privredi. Šta ako je piraterija samo redistribucija bogatstva u društvu? Ili, šta ako zbog svoje prirode neograničenog resursa zapravo stvara viškove? I zbog čega se to nekima ne sviđa?

Za početak ću, relativno uprošćeno, preći preko nekih osnovnih ekonomskih principa na koje ću se analitički nadovezati sa mojim viđenjem ove situacije sa “gubicima za privredu” prouzrokovane piraterijom. Čitaoci upoznati sa osnovima ekonomije mogu slobodno da preskoče prvih par podnaslova pošto ništa novo ni zanimljivo za sebe tu neće naći.
Ponuda i tražnja
Dakle, da počnemo od početka, od koncepta koji svako može da razume bez problema i koji je toliko prirodan – presek krivi ponude i tražnje:

Ponuda i tražnja

Na našem grafiku, x-osa je označena sa Q i predstavlja količinu robe, dok je y-osa označena sa P i predstavlja cenu robe. Kriva S predstavlja ponudu robe od strane proizvođača i njen nagib je pozitivan zbog toga što će proizvođači za veću cenu uvek pristati da ponude više robe. Kriva D, koja predstavlja tražnju, ima negativan nagib zbog toga što sa padom cene potrošači žele da kupe sve veću količinu robe na tržištu. Ove dve krive se seku u tački E, i tu se tržište nalazi u ravnoteži, sa cenom P1 i količinom Q1.
Na ovaj osnovni model, koji predstavlja slučaj savršene konkurencije, ću se nadovezivati u daljem tekstu. Ovaj model je veoma apstraktan jer podrazumeva, između ostalog, potpuno slobodno tržište i savršenu informisanost sa obe strane koji su u praksi uglavnom nepostojeći, ali će poslužiti svrsi. Takođe, u detaljnije objašnjavanje ovog i narednih grafikona i modela neću ulaziti kako ovaj tekst ne bi postao predugačak i pošto moj cilj danas nije upoznavanje ljudi sa osnovima ekonomije. Ko želi da se dublje informiše ima Google i Wikipediju, koncepti koje ću ovde koristiti su veoma dobro dokumentovani na engleskom jeziku.
Potrošačev i proizvođačev višak
Ovde dolazimo do jednog malo komplikovanijeg koncepta, koji je neophodno u potpunosti razumeti pre nastavka teksta, a to je koncept potrošačevog i proizvođačevog viška.
Potrošačev višak je novčani dobitak koji potrošači ostvaruju zato što su u stanju da kupe robu po ceni manjoj od najviše za koju su spremni da plate. Na primer, ukoliko želite da kupite cipele, i spremni ste da odvojite 5000din za njih, a platite ih samo 4500din, tih 500din koji su vam ostali u džepu su vaš potrošačev višak.
Proizvođačev višak je svaki iznos koji prodavci dobijaju za svoje dobro koji je viši od minimalne cene za koje bi oni bili spremni da to dobro prodaju. U našem primeru sa cipelama, ukoliko je prodavac bio spreman da proda te iste cipele za 4000din, on će takođe ostvariti proizvođačev višak u iznosu od 500din.
Grafički predstavljeno, na nivou celog tržišta to izgleda ovako:

Potrošaćev i proizvođačev višak

Površina označena brojem 1 je potrošačev višak, dok je površina označena brojem 2 proizvođačev višak. Kada je tržište u ravnoteži granični potrošači čija je maksimalna cena P1 i proizvođači čija je minimalna cena P1 ne ostvaruju viškove dok svi drugi učesnici na tržištu ostvaruju. Tu dolazimo do važnosti potrošačevog i proizvođačevog viška. Ukoliko su oni zbir površina 1 i 2 društveno blagostanje je maksimizirano. Ukoliko se viškovi, iz bilo kog razloga umanje, logično je da će ekonomsko blagostanje celog društva opasti. Razlozi za umanjenje viškova su brojni, porezi su na primer jedan od njih. Međutim, porezi su neizbežni, i takođe se vraćaju u društvo kroz druge kanale, tako da je njihov uticaj diskutabilan. Ono što je mnogo važnije i što značajno remeti kako raspodelu, tako i ukupan iznos viškova su nesavršenosti tržišta, prvenstveno slučajevi raznih monopola.
Monopoli
Monopol je slučaj kad na tržištu postoji samo jedan proizvođač. On je tad u stanju da određuje cenu na način da maksimizira svoj profit, ne obraćajući mnogo pažnje na uticaj svojih akcija na celokupno društvo. Upravo iz tog razloga, količina i cena robe na tržištu nije određena presekom ponude i tražnje već presekom kriva graničnog prihoda i graničnog troška monopoliste:

Monopol

Kao što se vidi sa grafika, količina dobara se dobija presekom krive graničnog troška(MC) i krive graničnog prihoda(MR). MC kriva bi zapravo bila kriva ponude kad ne bi govorili o monopolisti. Međutim, cena na tržištu se ne dobija u preseku ove dve krive nego je to odgovarajuća cena za datu količinu na krivi tražnje(D).
Očigledno je da je cena viša a količina niža nego u modelu u kom imamo savršenu konkurenciju. Bitno pitanje je, šta se dešava sa raspodelom društvenog blagostanja, odnosno sa potrošačevim i proizvođačevim viškovima?

Potrošaćev i proizvođačev višak sa monopolom

Očigledno je da se raspodela drušvenog bogatstva menja, i to u korist monopoliste na štetu potrošača. Površina 1, koja označava potrošačev višak sad je znatno manja nego površina 2 koja označava proizvođačev višak. Ali to nije sve. Šta je sa površinom 3?
Površina 3 se naziva čist gubitak. Gubitak koji samo postojanje monopola nanosi društvu svojim visokim cenama. Sa kapitalističkog gledišta problem neravnopravne raspodele bogatstva je mnogo manji nego problem čistog gubitka, koji nastaje kao rezultat neefikasnosti monopola. Čist gubitak predstavlja nepovratno izgubljeno bogatstvo za društvo nastalo usled raznih neefikasnosti. On se osim kod monopola javlja i pri oporezivanju ili davanju subvencija, limitiranim cenama ili pri postojanju određenih eksternalija.
Podsećanje na osnove ekonomije ću ovde završiti, i u daljem tekstu će se uglavnom nalaziti samo moja razmišljanja i ideje. Prethodni deo teksta je bio neophodan jer je shvatanje koncepta čistog gubitka neophodno za razumevanje daljeg teksta.
Piraterija i redistribucija bogatstva

Da se vratim na zapažanje sa početka. Kritičari slobodnog deljenja podataka, odnosno piraterije kako oni to zovu, često kažu da piraterija nanosi određene štete ekonomiji. Američko ministarstvo pravde, pošto su svesni da ipak ne mogu da pišu baš svašta, je objavilo da je Megaupload odgovoran za štetu od pola milijarde dolara vlasnicima autorskih prava, ali to ne sprečava pojedine medije i pojedince da protumače kako je to šteta celokupnoj ekonomiji, a ne samo vlasnicima autorskih prava.
Prvo ću da pređem preko ovakvih tvrdnji zdravorazumski, a onda i analitički.
Naravno, sam čin piraterije nanosi neku štetu autorima originalnog dela. U to koliko štete od toga ima sam autor a koliko brojni posrednici neću da ulazim ovaj put. Takođe, za početak, uvešću krajnje nerealnu predpostavku da bi svako ko downloaduje piratsku pesmu, video igru ili film isti proizvod kupio ukoliko mu piratska verzija ne bi bila na raspolaganju.
Sam slučaj tržišta sa piraterijom je u stvari nešto poput obrnutog monopola. Zapravo, piraterija je antiteza monopola. Dok monopoli veštački stvaraju retke resurse, slobodno deljenje podataka te resurse oslobađa. Kao što monopol stvara čiste gubitke piraterija ih takođe verovatno stvara, zbog toga što tržište nije u ravnoteži, ali piraterija stvara i nešto drugo. Na to ću se vratiti malo kasnije.
Efekat koji piraterija definitivno ima je redistribucija bogatstva, i to iz ruku proizvođača u ruke potrošača. Kako smo predpostavili da bi svi korisnici piratskih proizvoda kupovali originalne proizvode kad ne bi imali izbora, to znači da se proizvođačev višak preliva u potrošačev višak. Dalja implikacija toga je da potrošači imaju više novca u svojim rukama i samim tim taj novac troše za neka druga dobra, koja je nemoguće piratizovati. Zaključak je da gubici industrija podložnih pirateriji nisu novac koji je ispario u negde vazduhu nego novac koji je posredno preusmeren u neke druge industrije kao rezultat veće količine novca u rukama potrošača. Moguće je da je taj novac otišao u druge države, ali svakako nije nestao. I taj novac otišao u druge države će se posredno može vratiti kroz izvoz grana koje nisu piratizovane. Sve se svodi na prostu redistribuciju bogatstva, koja se nekome sviđa a nekome ne, zavisi sa koje strane redistribucije se nalazi. To je prirodno. I tu se moja čisto zdravorazumska kritika razmišljanja da piraterija stvara gubitke privredi jedne države završava i vreme je za malo analitičkiji pogled.
Međutim, sve ovo nema mnogo smisla. Zbog čega? Zbog toga što je predpostavka da bi svi ljudi koji koriste piratizovane proizvode kupili originalne kad ne bi imali izbora u najmanju ruku imbecilna. Ukoliko je to tačno, nijedna racionalna ekonomska jedinka ne bi kupovala originalne proizvode ukoliko može da ih dobije potpuno besplatno na drugom mestu. A opet, ogroman broj ljudi ipak kupuje originalne proizvode? Kako je to moguće? Idemo dalje.
Piraterija sa pretpostavkom da se svaki pojedinac ponaša ekonomski racionalno

Postaviću grafik sa ravnotežom ponude i tražnje pri uslovima savršene konkurencije ponovo:

Ponuda i tražnja pri savršenoj konkurenciji

Očigledno je da je ovo prost slučaj i da proizvod u našem primeru niko ne piratizuje. Predpostavićemo da je taj proizvod određeni film koji se distribuira isključivo online i koji se maštovito zove “Film”. Takođe, za početak još uvek predpostavljamo da svi korisnici piratske verzije kupuju originalnu ukoliko pratska ne postoji, i sekundarnu implikaciju ove pretpostavke da ukoliko piratska verzija postoji niko ne kupuje originalnu jer to nije ekonomski racionalno ponašanje.
U jednom trenutku na internetu se pojavljuje piratska verzija “Filma”. U našem modelu se događa sledeće:

Apsolutna piraterija

Piratska verzija “Filma” je u potpunosti istisnula originalnu sa tržišta. Kako digitalne kopije nisu redak nego neograničen resurs ponuda je beskonačna, cena je jednaka nuli usled piraterije i ravnoteža se uspostavlja pri količini Q2 kad je i poslednji potencijalni potrošač zadovoljan. Cela površina ispod krive predstavlja potrošačev višak a proizvođač “Filma” je nestao. Da li se ovako nešto ikada desilo u realnom svetu? Naravno da nije, znači da naš model nije dobar.
Piraterija u realnom svetu

Dešava se nešto što se nikada ranije u ekonomskoj teoriji niti praksi nije desilo ranije. Monopoli na digitalne proizvode stvaraju redak resurs od nečega što je po svojoj prirodi neograničenog resurs. Neograničen zbog toga što može beskonačno da se umnožava. U prostom modelu ponude i tražnje ovako nešto ne može da se predstavi. Neophodno je uvestu još jednu, drugu krivu ponude, krivu ponude piratske verzije proizvoda kao neograničenog resursa.

Kriva ponude piratizovanog proizvoda

Pitanje je šta se dešava sa tražnjom za našim “Filmom” sada. Potrošači imaju priliku da biraju između standardne, originalne verzije filma kao retkog resursa i ponude piratizovane verzije filma kao neograničenog resursa. Praksa pokazuje da će se jedan broj potrošača opredeliti za jednu a drugi za drugu krivu ponude, u skladu sa svojim preferencijama, ma koliko ovo ponašanje zvučalo neracionalno.
U našem primeru predpostavićemo da se zbog značajne promene na tržištu pojavom piratizovane verzije “Filma” kriva tražnje pomerila na dole i lagano zarotirala u smeru obrnutom od kazaljke na satu. Time će doći do negativnog efekta po proizvođača originalnog filma jer će njemu pasti prodaja a doći će i do pada cene:

Ravnoteža na tržištu sa piratizovanim proizvodom

Nova ravnoteža na tržištu originalnog proizvoda je u tački E sa cenom P3 i količinom prodatih “Filmova” Q3. Međutim, sobzirom da imamo i ponudu piratizovane verzije “Filma” to nije sve. Od tačke Q3 pa sve do preseka krivih D i P nalaze se upotrebljene piratizovane verzije “Filma”. Odnosno, svako ko je želeo da odgleda “Film” je to uradio. Deo potrošača je, bez ikakvog prisiljavanja, platio cenu P3 da bi došao do “Filma”, dok je deo iskoristio piratizovanu verziju. Kako ovo izgleda kad se ubace proizvođačev i potrošačev višak?

Viškovi sa piraterijom

Jasno je da su površine 1 i 2 manje nego u slučaju dok piraterija nije postojala. Potrošači originalnog “Filma” su apsolutno gledano na gubitku, ali njihov gubitak se prvenstveno svodi na pomeranje krive tražnje. Pojedinci tim gubitkom nisu pogođeni jer oni svakako u našem primeru plaćaju nižu cenu nego ranije, ali u zbirnom iznosu potrošačev višak je niži nego ranije. Usled pada cene i prodate količine “Filma”, proizvođačev višak je naravno znatno umanjen. Najvažnije pitanje je dali su društveni dobici veći od gubitaka proizvođača?
U modelu sa piraterijom javlja se i nova površina, površina 3. Ona predstavlja porast potrošačevog viška usled pojave piraterije, nazvaćemo je “piratski višak”. Zbir površina 1, 2 i 3 je svakako daleko veći nego zbir površina 1 i 2 u situaciji bez piraterije. Koji je razlog za ovoliki porast viškova, i samim tim opšteg društvenog blagostanja?
Upravo zbog toga što je stvoren neograničen resurs kome svako ko to želi ima pristup. Analitički gledano, opšte društveno blagostanje je znatno povećano, međutim piratski višak nije po karakteristikama istim klasičnom potrošačkom višku. Za one potrošače koji su bili spremni da kupe “Film” po staroj ceni P1, piratski višak ima iste karakteristike kao i klasičan potrošački višak. Ali za one potrošače koji nisu bili spremni da plate tu cenu, ali su bili zainteresovani za “Film” kad se pojavila piratizovana verzija piratski višak ne predstavlja višak novca koji im je ostao nakon obavljene transakcije već je porast njihovog blagostanja jednak onoj vrednosti “Filma” koju su mu oni pripisivali pre pojave piratizovane verzije. Ovde se javlja potencijalni problem zbog toga što je to u principu subjektivna i tržišno nemerljiva vrednost. Takođe, za njih ne važi pretpostavka o redistribuciji bogatstva i njegovom verovatnom transferu ka nekim drugim proizvodima koji ne mogu biti piratizovani. Sa te strane, piratski višak u principu nije društveno koristan. Međutim, dešava se nešto drugo a to je stvaranje novog društvenog bogatstva, i to u vidu vrednosti koje potrošači koji nisu imali mogućnosti da odgledaju “Film” sada dobijaju.
Najveći problem sa ovom novostrvorenom vrednošću, piratskim viškom je u tome što je on nemerljiv. Veoma slično nerazmenljivim dobrima(nerazmenjiva dobra su u principu ona koja stvarate u svom domaćinstvu za ličnu upotrebu). BDP i drugi pokazatelji društvenog proizvoda neće pokazati piratski višak kao pozitivnu veličinu, ali ona svakako postoji kroz nemerljive uticaje na pojedinca i na kulturu društva u celini.
Reakcije tržišta na pirateriju

Naravno, tržište može da reaguje na pojavu piraterije i na neki drugi način, ne samo pomeranjem krive tražnje na dole i njenom rotacijom. Cena originalnog dobra može da poskupi, može da ostane isto, gubici blagostanja mogu da budu ogromni a piratski višak zanemarljiv. To su brojni slučajevi u koje ovaj put ne bih ulazio. Ukoliko bude interesovanja i pozitivnih reakcija na ovaj tekst, rado ću u budućnosti detaljnije probati da razvijem ovaj model i svoje ideje. Svako ko pročita ovaj tekst je takođe pozvan na isto, pogotovo bi bilo poželjno da mi ukaže na eventualne greške u zaključivanju koje sam napravio.
Za kraj da pomenem i osnovni cilj ovog teksta, a to je ukazivanje na činjenicu da piraterija nije prosta krađa od bogatih i davanje siromašnima već oslobađanje veštački retkog resursa i njegovo deljenje celom društvu. Deo piraterije ima negativne efekte, to je nesporno. Međutim, ukoliko su moja zapažanja izneta u ovom tekstu tačna, pozitivni efekti piraterije su u velikoj većini slučajeva znatno veći od negativnih.
Dakle, piraterija nije krađa nego deljenje. I to ne samo deljenje filmova, muzike, video igara ili kopija Windowsa, nego u mnogo većoj meri deljenje znanja, kulture i svega ostalog što nas čini ljudima.
Kao i svi tekstovi ovog tipa do sada, i ovaj predstavlja moje lično razmišljanje i ne mnogo više od toga, bez previše dokazanih činjenica. Sve kritike su dobrodošle.