Одговоран грађанин не само да дели културу, већ и помаже уништавању копирајт индустрије

Одговоран грађанин не само да дели културу, већ и помаже уништавању копирајт индустрије

In Prevodi, rant! on 20. February 2012. at 10:25

Да ли се сећате почетака масовног фајл-шеринга? Оно на граници између dial-upa и интернетом повезаних система, када је Непстер стицао критичну масу? Док су се људи учили вештинама шеринг културе, копирајт индустрија није сматрала да ће људи наставити то да раде на дуже стазе. Веровали су да ће људи остати „поштени“.

„Поштени“,

Ову реч је копирајт индустрија користила све ово време како би наговорила људе да буду послушни. Поштени. Да ли вам ово данас звучи вероватно? Таква индустрија се дрзнула да користи такву реч?

На неко време, вероватно је и упалило. Не за нас који смо се бавили технологијом и знали да је шеринг природан и хуман, који смо се трудили да поставимо стандарде сутрашнјице, али стичем утисак да се у деловима популације „поштовање закона“ асоцирало са „бити поштен“.
Ускоро су се ствари промениле.

Људи су схватили да „поштење“ нема никакве везе са „прихватањем улоге у ригидном систему“ и „испуњавањем жеља темељно корумпиране индустрије“, упркос законима доношеним на телефонским седницама које копирајт индустрија навалентно гура под нос законодавцима. Поштовање закона и послушност монополу је постала супротност поштењу.

Тако је концепт поштења из дебате избачен и замењен хуманизмом и пријатељством – добри људи деле, упркос наводној већој штети по друштво.

Како је то текло већ неко време, људи су схватили да се не урушава небо као што су сви најављивали. Напротив, култура и мали бендови су заправо остварили завидан напредак кроз заобилазак чувара капија. Исход није био негативан, већ невероватно позитиван.

Позицију нам бране (иронично) управо напади копирајт индустрије на алтернативне канале дистрибуције које помажу креативним уметницима да заобиђу посредника који им узима 90-95% колача које задржава за себе.

Још се нешто десило: стари дигитални формати су изашли из моде. Индустријски произведене копије су постале неупотребљиве, као и трагикомичне методе заштите које ионако никада нису радиле. Одједном, ми који смо културу делили, урадили смо и нешто више: сачували смо је. Да није било пирата наш културни диверзитет би се изгубио на технолошком отпаду.

Тако је шеринг постао питање грађанске одговорности. Култура дељења није само добро дело за човечанство, већ и грађанска одговорност за очување нашег заједничког наслеђа, одговорност коју ни индустрија ни власт нису преузеле.

Ипак, рат копирајт индустрије против народа се наставља.

У свом запажању у књизи из 1984. године, Итиел де Сола Пул истиче да копирајт монопол не може да опстане у дигиталном добу увлачећи се у наше свакодневне активности без жестоке регулације саме комуникације. То је управо оно што копирајт индустрија покушава све време и због тога, овај монопол и ова индустрија су постали непријатељи слободе говора.

До 2010. године око пола популације је директно или индиректно учествовало у очувању и дељењу културе: сви у домаћинству имају користи од једне особе која обавља ову своју дужност. У Европи, то је око 250 милиона људи. Другим речима, то је 250 милиона гласова.

250 милиона европских гласова који преврћу 250 милиона евра новца за лобирање, сваки пут.
И тако, док копирајт индустрија наставља свој рат против човечанства, наше културе и наших грађанских права и слобода, дошли смо до тачке где одговорни грађани не само да деле и чувају културу, већ у одбрани друштва помажу уништење копирајт индустрије.

Сваки чин ка том циљу помаже и сваки чин постаје грађанска одговорност. 250 милиона Европљана који раде нешто мало сваки дан како би уништили ову корумпирану индустрију која стоји између нас и наше будућности, на крају дана дају резултат који пуно значи.

Текст преузет са Torrentfreak.com

Аутор текста: Рик Фалквинге